среда, 11. децембар 2013.

Nadmenost neznanja ili Ivo, Iva i druge zavrzlame

Preksinoć mi je jedna drugarica rekla da imam problem u komunikaciji, da su svi koji se ne slažu sa mnom debili i da ljude bezveze vređam i da sve to izgleda infantilno. Razmislio sam i napisao joj da mi uopšte ne smeta da se neko ne slaže sa mnom kada postoji prostor za lično mišljenje, ali da me nervira „nadmenost neznanja“ - ono kad neko objektivno nije u pravu, a uporno jaše po svom i još popuje drugima. I kao što to obično biva, već sutradan (dakle juče), imao sam priliku i da to pokažem na delu.


петак, 06. децембар 2013.

Blic i geografija Srednje Zemlje

Nakon priče o papi Franji i TolkEnu i 10 neverovatnih činjenica o nastavku Hobita, Blic se ponovo otisnuo u Srednju Zemlju... ali im ne ide baš. Nekako im eto nikako ne ide. Ovog puta su zabrljali u geografiji. Naime, planina s kojom porede ruski vulkan se ne zove Mordor, nego Planina Usuda ili Plamena Planina (u originalu Mount Doom). Mordor je oblast u kojoj se nalazi.



Ono što je ovog puta pak zanimljivo jeste činjenica da su administratori Blicovog sajta objavili komentare čitalaca koji im skreću pažnju na ovu grešku, i to iz dva razloga: obično ne objavljuju komentare onih koji ih kritikuju, i drugo - i pored pomenutih komentara, oni članak ne ispravljaju. 


Ponovo Blic, ponovo Tolkin

Posle debakla „TV Blic“ i priče o papi Franji i Tolkenu, nisam očekivao da ćemo već tako brzo imati slično zadovoljstvo u samom „glavnom“ Blicu. Poznato nam je odavno da naši novinari nisu baš vični dobrom (ili bar ispravnom) prevođenju priloga iz stranih medija, ali se Blic svojim novim poduhvatom (i ovih dana generalno, kao što ćemo videti) munjevito progurao na prvo mesto. Naime, u članku o „10 neverovatnih činjenica o nastavku Hobita“ SVE je neverovatno, počev od interpunkcije, pogrešnih prevoda, rodova, brojeva, padeža pa sve do mešanja valuta. Materijalne greške na sve strane (recimo patuljčica umesto vilovnjakinja), mozga nigde, i sve deluje kao da je novinar žurio da prevede ovaj članak Dejli mejla.


Članak čitajte na sopstvenu odgovornost.


Pornografija crne hronike I - 24 sata i smrt brata Save Miloševića

Ovo je nešto o čemu sam hteo da pišem na Dopisima iz Diznilenda, ali svakako da mu je mesto i ovde. Iako viđam svakodnevno ovakve vesti po portalima i u novinama, tek sad sam odlučio da počnem da pišem i o tome, jer mislim da su prešli određenu granicu pukog izveštavanja o saobraćajnoj nesreći i prešli u oblast senzacionalizma.




Naime, 24 sata vest o pogibiji brata Save Miloševića, uz propratnu neprimerenu sliku (o toj temi ćemo posebno jednom) na svom fejsbuk-nalogu objavljuju uz reči „pogledajte detalje“. Prvo, zašto je posebno bitno što je poginuo brat Save Miloševića? Drugo, u redu, poginuo čovek, neka mu je laka crna zemlja. Ali - koja budala želi da čita još i DETALJE o tome? Kakve detalje? Šta me briga kojom brzinom je vozio i gde se tačno desilo i kako - desilo se, čovek je mrtav, kraj priče! Ono čega sam pak svestan i od čega mi se zapravo najviše plače jeste da većina njihovih čitalaca svakako žele da čuju detalje.


четвртак, 28. новембар 2013.

Slučaj pisma novinara Dušana Mašića novinarki Kurira povodom slučaja „Ognjanovići“ ili Cenzura u medijima u Srbiji, ma otkud to?!

Danas je na sajtu B92 i još nekih medija objavljeno otvoreno pismo novinara Dušana Mašića (koji trenutno radi na BBC - zbog toga poređenja s BBC u pismu) upućeno novinarki Kurira Sanji Ilić, a povodom slučaja „Ognjanovići“, koji je ona „zakuvala“. Facebook je bukvalno eksplodirao od šerova tog pisma, a večeras na sajtovima B92 i portala Mondo to pismo međutim više ne možete naći. Nisam uspeo doći do razloga ovoj cenzuri - na kraju sam poslao poruku samom autoru i ukoliko dobijem odgovor, podeliću ga s vama (posredno sam saznao da B92 kao razlog navodi „menadžment“ a Mondo „Telekom“). A podeliću i pismo, jer sam - kao što mnogi znaju - principijelno protiv zabrane kritikovanja javnog rada. A dok mediji u Srbiji divljaju i truju nas sve mržnjom, gadostima i raznim glupostima koje su u drugim zemljama kažnjive, cenzori uklanjaju pisma kritike upućena bednim piskaralima. Aferim.


“Sanja, draga,

Nemoj da ovo pismo shvataš suviše lično, jer si ti samo posledica tragedije koja je zadesila novinarstvo u Srbiji. Uzroci su mnogo dublji i plašim se da ih ne bi razumela. Želeo sam da ti pišem već posle tvog prvog „teksta“ o porodici Ognjanović i parama koje su ostale na njihovom računu posle Tijanine smrti. Međutim, to bi se verovatno svelo na lične uvrede, slične onima koje su čitaoci tvojih „novina“ u svojim komentarima upućivali na adresu porodice koja je izgubila dete pre samo nešto više od četiri meseca. Zato sam rešio da još malo pratim tvoj „istraživački“ rad, a da u isto vreme pokušam da saznam kako bi medij poput BBC-ja propratio tu priču. Na taj način, možda ćete ti i tvoje „kolege“ naučiti nešto.


среда, 13. новембар 2013.

#onokad ne znamo razliku između pada i rušenja

Kurir je u nedelju objavio sledeću vest:



Problem je, naravno, u naslovu, i kako reče Goran Skrobonja (parafraziram): „Pa što su ga rušili ako ne umeju kako treba!?“ 


Štampani trejleri

Iako ovih dana skupljam energiju da se pozabavim temom naslova u novinama koji ili nemaju nikakve veze sa sadržajem teksta, ili su napisani tako da nemaš pojma o kojoj ličnosti pišu, te moraš da klikneš na link, odlučio sam da pre toga poklonim pažnju nečemu što primetih sasvim slučajno uzevši u ruke štampano izdanje „24 sata“. Naime, kao što verovatno već znate, na poslednjoj strani novina nalaze se vesti iz šou biznisa. A današnji „veliki članak“ bio je posvećen večerašnjoj epizodi X-Faktora, odnosno Luisovoj i Đoganijevoj ćerki. I sve to ne bi bilo tako strašno da nam novinar/ka potpisan/a kao „is“ na kraju teksta ne prepričava (bukvalno!) trejler/najavu večerašnje epizode koji je emitovan na TV i objavljen na youtube.


Pored Maje, na sceni ćemo videti i Marinelu Đogani, ćerku Đoleta i Slađe Đogani. Kristina Kovač će jednu od ove dve takmičarke pitati: "Kao ćerka poznatog tate moram da pitam da li ti to u ovom trenutku odmaže ili pomaže?" 
Kiki će jednom takmičaru reći da je njegova interpretacija zvučala kao boks meč, dok će Željko steći utisak da takmičar još nije ni mutirao. 
Željko i Kristina ponovo će se svađati oko toga da li takmičari treba da pevaju domaće ili pesme na engleskom, a pošto Željko jednog takmičara bude naterao da otpeva sevdalinku, Kristina će mu reći: "Željko, znači, treba te ubaciti u mašinicu za meso!"

A evo i video:



Pa eto tako, živelo nam „novinarstvo“!





петак, 25. октобар 2013.

TV Blic, Papa i Tolken ili Apoteoza gluposti

TV Blic mi je jedan od omiljenih izvora novinarizama, ali do sada nikada ništa nisam napisao o glupostima koje oni objavljuju. Ne znam sad ni sam zašto - verovatno iz razloga što su to toliko fantastične gluposti da čovek nikako ne može da poveruje da je to prošlo jedan mozak, a kamoli da je neki urednik pogledao. A ima i toga da mi je mrsko da prekucavam to što oni pišu, budući da ih na internetu (hvala Bogu) nema. No, ovo što su danas objavili, to je ipak biser kakav treba čuvati za sve vekove, i u istoj je kategoriji sa Planetom Saruman. A igrom slučaja im je i tematika zajednička. Kaže ovako:

Papa Franja fan J.R.R. Tolkena

J.R.R. Tolken, koji je osvojio filmsku publiku svojim filmovima „Gospodar prstenova“ i „Hobit“, i još jednog fana, možda i najvažnijeg na svetu - papu Franju. Sveti otac je spomenuo Tolkena kao uticajnog pisca koga vredi čitati, i to tokom uskršnje molitve u Argentini. On je iskoristio i putovanje Sema i Frodoa da unište prsten kao savršenu paralelu borbe dobra i zla u svakodnevnom životu. Tolken je kazao da je veoma počašćen papinim rečima.





Dakle odakle čovek uopšte da počne, kako da se ne pitam otkud to da je toliko gluposti stalo na tako malo prostora, i kako da nije implodiralo sve? Da nas ne zaboli glava, navešćemo samo taksativno: Tolken, osvojio filmsku publiku svojim filmovima, fali glagol u prvoj „rečenici“, tokom uskršnje molitve u Argentini (nije jasno da li ga treba čitati inače, ili tokom molitve u Argentini), otkud im da se tek sad sete toga, Uskrs bio davno, zatim „Frodoa“ i na kraju Tolken koji je izgleda vaskrsao i pobrkao počašćen sa počastvovan. 73 reči, beskonačno mnogo gluposti. Zaustavite internet, zaustavite medije, TV Blic je pobedio.

Hvala Saški što mi je skrenula pažnju ♥


петак, 18. октобар 2013.

„Glupi bosanski navijači“ ili još gluplji novinari i urednici beogradskih medija

Da, da, da, nisam se javljao neko vreme, imam mnogo (pametnijeg) posla, iako svakog dana naiđem na bar dve stvari vredne ovekovečenja i objavljivanja ovde. No, ponekad naiđe tako nešto zapanjujuće da naprosto ne mogu da ćutim. Ovog puta ću, osim ovog članka, morati da kontaktiram i redakcije RTS, Blica i B92 jer su prenele sledeću vest (dajem izvod sa RTS):

Босански навијачи погрешили државу


Пажња: Није Њуз нет. Група навијача фудбалске репрезентације БиХ купила авионске карте и уместо у Литванију отпутовала у Летонију. "Кад смо стигли тамо, видели смо ми све нека тишина, нема наших навијача нигде."
Невероватна авантура навијача репрезентације БиХ, који су уместо на историјски меч "змајева" у Литванију, отпутовали у Летонију.
Bosna-navijaci.jpg
Навијач фудбалске селекције БиХ, Харис Тресњо, кренуо је са групом пријатеља на утакмицу, али на њихову жалост, завршили су у погрешној држави. Харис, који је иначе шумар из Овчара, за портал vjesti.ba испричао је шта се догодило:
"Ја и мојих неколико јарана кренули смо на утакмицу да навијамо за Босну, али уместо у Литванији, ми смо завршили у Летонији. Зај**али смо се кад смо куповали карте за пут и нисмо приметили да идемо у криву државу. Кад смо стигли тамо, видели смо ми све нека тишина, нема наших навијача нигде", рекао је Тресњо за портал Vijesti.ba.
"Питали смо неке људе, на енглеском, где су сви и где се игра фудбалска утакмица. Испричали смо како смо дошли из БиХ да навијамо за наше, али су нам се само смејали и говорили да смо јако далеко од стадиона. Један млађи момак нам је онда дошао и објаснио како смо у погрешној држави и како се не игра у Летонији него у Литванији. Лутали смо још мало главним градом, да се уверимо", рекао је Харис.
Karta.jpg
Харис признаје да никад није разликовао те две земље - Литванију и Летонију - и како су били "љути на јарана који им је купио карте".
Али ипак, на крају су се добро провели и у Летонији. Пронашли су кафић који је преносио утакмицу Босне и Херцеговине и Литваније, и уз много тамошњег пива прославили успех репрезентације БиХ.
"Ову глупост памтићу сигурно до краја живота", завршио је Харис.


Ovu istovetnu vest preneli su i B92 i Blic (a verovatno i drugi mediji, no ja sam se zadržao na ovim najvećim i najčitanijim). RTS nas jedini upozorava da nije u pitanju njuz.net. Da, nije njuz.net - mnogo je gore. Vest je plasirao portal Vijesti.ba  NAGLAŠAVAJUĆI pritom na kraju da je u pitanju šala i upućujući na portal ba.novosti24.net/ na kojem možete da napravite tako "vickaste" vesti - dovoljno je da ukucate nečije ime, prezime i zanimanje i gotovo.
Ja sam lično ovu vest s navijačima video već, a i bio žrtva nekoliko sličnih šala, tako da ja nisam baš merodavan da govorim da li neko treba da shvati da je to takva šala ili ne. No, svako iole obrazovan zna da se avionska karta ne kupuje za zemlju, nego za konkretan aerodrom. Dakle, ukoliko navijač ima kartu za utakmicu u Vilnjusu ili ukoliko planira da je kupi tamo, on kada kupuje avionsku kartu za Vilnjus, a ne za Litvaniju (što svakako ni ne može). I zar ne odiše ceo tekst naprosto jednom neverovatnošću koja svakog urednika/novinara treba da nagna da bar proveri na Google da li se to stvarno desilo? Da li je moguće da su mediji toliko pornografski željni senzacije da puštaju sve na svoje portale i u etar, bez ikakve provere? Iako me ništa ne iznanđuje, ja sam na kraju zapanjen. I nek se uvredi ko hoće, ali je sve jasnije da se novinari kod nas u novinarstvo i logiku razumeju k'o Mara u krivi kurac.
U normalnim zemljama za ovakve gafove se dobija otkaz.


четвртак, 15. август 2013.

Viša matematika za redakciju Blica...

Znam da je matematika problem za mnoge đake u školama, pa se zbog iste posle mnogi odluče da nastave u društvenom, recimo novinarskom smeru. No neke osnovne stvari moramo da znamo u svim profesijama. Naime, Blic je danas na svom sajtu objavio članak u kojem pišu kako Pol Makartni želi da vrati prava na pesme Bitlsa koja mu je ispred nosa na aukciji svojevremeno oteo niko drugi do dvostruki partner u duetima, pokojni Majkl Džekson. Novinar/ka M.M.V (nije li grozno što se više ne potpisuju punim imenom i prezimenom?) nas obaveštava da je pomenuta aukcija bila 1978. godine, da bi pritom samo par redaka kasnije napisao/la da je aukcija bila pre 56 godina, te da zbog toga prava moraju da se vrate prvobitnom vlasniku. Znam, reći ćemo svi da je lapsus, ali zar niko više ne čita šta je napisao/la pre no što lupi enter/send/publish? I zar urednici stvarno više ništa ne čitaju?

Pošto očekujem da će videti moj komentar i ispraviti grešku (a nekako se potajno zlobnički nadam da je neće ispraviti), evo screenshot za svaki slučaj:


P.S.
Bilo mi je mrsko da odmah pišem i ovo, odnosno da istražujem, ali hvala Bogu na dragim koleginicama. Elem, aukcija je bila posle saradnje Džeksona i Makartnija (što je bilo početkom osamdesetih) - bila je 1985. Od tad do danas tek nije prošlo 56 godina. 


среда, 29. мај 2013.

Gradska geografija, Brankov most i Dunav

Naravno da od novinara u Kuriru ne očekujemo bukvalno ništa (ne zato što volimo da nas iznenade, nego zato što znamo da nema smisla), ali mislim da je ovo jedan od najvećih bisera koji su se ikada pojavili u našem novinarstvu. Naime, Urednik je danas objavio ovo.



Šta čovek dakle može reći na ovo? Ili je žena Wonder Woman, ili u Kuriru još nisu došli do lekcije o gradskoj geografiji Beograda.

P.S. Za one koji i dalje ne znaju - ispod Brankovog mosta teče Sava.


среда, 15. мај 2013.

Nepostojeće nepostojano „a“ i Njuz

Da, da, da, svi mi volimo Njuz. No, u međuvremenu su postali dovoljno veliki i jaki da i od njih možemo očekivati neke standarde. Bar one najosnovnije. Danas je osvanuo i vrlo brzo se proširio članak „Počeli pregovori Brisela i Beograda da bar Mirna Radulović nastupi u finalu Eurosonga“, jer je tema aktuelna, a i lepo je napisan. No, jedan pasus glasi ovako:

Kako saznajemo u Briselu, glavni kamen spoticanja trenutno su kostimi naših devojki




Genitiv množine od „devojka“ glasi „devojaka“, a ne „devojki“. Nemojte samo da se prevarite, genitiv množine je svakako „lopti“, a ne „lopata“.


уторак, 14. мај 2013.

Padeži i odnosne zamenice - nije to baš lako...

Svi mi nekad imamo poteškoće da se snađemo sa rodom, brojem (da ne kažem brojOm) i padežom kada pišemo složene, dugačke rečenice, sa mnogo imenica raznih rodova, naročito ako treba da napišemo i neku zamenicu (pogotovo ako je odnosna). No, to je nešto što novinarima ne bi smelo da se dešava. Ali dešava se. I to redovno. Budući da sam poznat kokakoličar, svakako sam odmah kliknuo na link koji mi je „iskočio“ na fejsu, a koji tvrdi da je neki tamo čovek otkrio recept za koka-kolu. I šta vidim u prvoj rečenici odmah?



понедељак, 13. мај 2013.

Ma ko još da uči glavne gradove?!

Ostajemo na temi iz prethodnog članka - Evrovizija. Tekst je od 1. maja, i ne bih ga primetio da mi jedan prijatelj nije skrenuo pažnju na njega. Sa „profesionalnih“ novinskih agencija i medijskih kuća prelazimo na Prvi srpski internet tabloid „Tračara“. Naime, u najavi da „Moje 3“ putuju u Švedsku, pomenuti sajt em švedsko Malmö transkribuje kao Malmo, em ga naziva glavnim gradom te zemlje.



Glavni gradovi nekolicine zemalja su večiti predmet zabune kod mnogih ljudi (Kanada, Australija, Turska, Brazil, vrlo često i SAD), ali Švedska na Tračarinu žalost ne spada u te zemlje.


Materijalne greške ili Srbija do Malmea

Naši novinari nemaju običaj da proveravaju podatke koje koriste u svojim tekstovima. Verovatno im je mrsko da uključe Google, pogotovo kada treba sebe da predstavimo kao najbolje u nečemu. Tako je danas na nekolicini portala osvanuo tekst/najava za sutrašnje prvo polufinale Evrovizije, čiji je izvor Tanjug. Tekst većim delom korektan, sa standardnim greškama u padežima, nastalim redaktorskim zahvatima bez mozga (urednik ispravljao, sekao rečenice, prekrajao, a nije obraćao pažnju na padeže, standardna procedura), a isto tako su ga preneli svi ti portali, sa istim greškama. No, jedna greška me je posebno „žacnula“, pošto se ježim na prekomerno samohvalisanje imanentno našim medijima. Naime, jedan deo teksta glasi ovako:

Srbija je kao samostalna država prvi put nastupila na Pesmi Evrovizije 2007. godine u Finskoj i pobedila sa pesmom "Molitva" koju je izvela Marije Šerifović, ostvarivši rekord po broju poena koje je dobila (298).

Ovde osim što imamo grešku u padežu kod imena pevačice, imamo materijalnu grešku - laž - da je Srbija oborila rekord i imala 298 poena. Srbija je imala 268 poena. Prethodni rekord postavila je Finska 2006. godine, sa 292 poena. Rusija je u Beogradu 2008. godine imala 272 poena, rekord Finske je 2009. u Moskvi do kolena potukao Aleksandar Ribak sa 387 poena, Nemačka je naredne godine pobedila sa „samo“ 246 poena, Azerbejdžan je u Diseldorfu imao još manje - 221, dok je Švedska prošle godine ponovo okupila i publiku i žiri, ostvarivši 372 poena (a vrlo lako se moglo desiti da obore Ribakov rekord).

Nama koji pratimo Evroviziju malo bliže, a danas je za to zaista dovoljno „pretplatiti se“ na zvanični youtube-kanal ove manifestacije, pažnju privlači svakako i sledeći deo teksta:

Scena u Malme areni takođe će biti u obliku leptira, a organizatori su želeli da atmosfera bude intimnija i da u prvom planu bude muzika. Osnova glavne pozornice u areni biće kružnog oblika, sa pistom koja vodi do sporedne bine, na drugom kraju arene.

Sporedna bina, kao što se da videti na bilo kom snimku proba iz Malmea (ispod sam postavio probu Nemačke, jer je ona jedna od retkih zemalja koje koriste tu sporednu binu), nalazi se na kratkom rastojanju od glavne bine, i nikako nije na drugom kraju arene.






Dakle, kad se sve sabere i oduzme, vidimo da Tanjugovi novinari osim što nemaju lektora, ne koriste Google, a ni najjednostavniji izvor informacija - Vikipediju. Čovek da se zapita čemu onda jedna takva državna agencija.


Prevoj vokala ili Ponekad se desi čudo, al' zamalo...

Bio sam danas na sajtu Tanjuga, tražeći jednu stvar, a naišao sam na ovo:



Pošto ih nisam dugo zvao, a znate već kako kažem da su oni rasadnik nepismenosti, uzmem telefon, okrenem ih i objasnim urednici da se kaže „Irinejem“, a ne „Irinejom“ i da bi čovek očekivao od novinara državne agencije da bar toliko zna, kad već nemaju lektora. Par minuta kasnije, na sajtu je ovo:



Eto, nekad i poslušaju glas iz mase.

P.S. Moje oči nisu što su nekad bile. Padež je ispravljen samo u naslovu, u tekstu i dalje piše „Irinejom“.


петак, 10. мај 2013.

U sred srede

Uglavnom imam utisak da novinari ne čitaju svoje tekstove. Ne čitaju ih ni urednici izgleda. Ili sam možda ja poremećen, ili patim od neke bolesti koja uzrokuje da odmah primetim svakakve gluposti koje normalnom čoveku promiču.
Imamo tekst o iminentnoj propasti ski-centra Brezovica. I evo šta tu piše u jednom pasusu:

Osim ovoga, prodat je jedan plac u centru Ski centra na kojem je naprvaljen parking prostor.

Dakle, plac je u centru centra. Znam da sad sitničarim (zapravo, ceo ovaj projekat je jedno veliko sitničarenje), ali majku mu, pa valjda ima i lepših načina da se nešto kaže. Recimo „u centru Ski kompleksa“ ili nešto tako. Ali ko će još da piše tekst i misli na stil?


Kad te balkanski novinar nakiti, šljaštiš kao ciganštura (Pridevi, ponavljanje, nepotrebne informacije, prvi deo)

Ispričavam se svima koji se nalaze uvređeni naslovom ovog članka. No, naši novinari, verovatno podstaknuti vremenom kad su bili plaćeni po količini napisanih reči, imaju običaj da tekstove kite nepotrebnim ponavljanjem informacija, prekomernom upotrebom prideva i objašnjavanjem onoga što je po sebi jasno (a da pritom ono što je nejasno ni ne objasne). U nastavku ćemo se pozabaviti nekolicinom primera ove pojave, ovog puta izražene u tekstu kojim sam se bavio u onoj Ustanovi a i u prethodnom članku:

Mlada Beograđanka Sanja Beštić, režirala je pozorišnu predstavu  „Tesla“  koji će premijerno biti izvedea 24. maja na čuvenom Brodveju u Njujorku.

Dakle - potpuno nevezano za činjenicu da verovatno i deca koja u Africi umiru od gladi znaju za Brodvej, naša novinarka ima potrebu da naglasi da je Brodvej čuven.



Istraživačko novinarstvo ili Maksimova divizija, prvi deo (takođe: Nikola Tesla, prvi deo)

Ovaj konkretan primer s kojim se večeras susrećemo nema veze sa istraživačkim novinarstvom per se, već više s najnormalnijom proverom podataka koje šaljete u etar/štampu. No, navikli smo da su naši novinari sveznalice koje ne moraju ništa da proveravaju i uvek su u pravu. I to sa neviđenim stilom. Tako večeras naleteh na ovo, u onoj ustanovi, znate već:

Prema rečima srpske rediteljke Sanje Beštić, “Tesla“će sigurno izazvati veliko interesovanje publike, jer se radi o jednom neobičnom i nesvakidašnjem geniju kakav je bio nobelovac srpskog porekla Nikola Tesla (...)

Dakle, ili je novinarka redakcije za kulturu (a tekst nam govori o predstavi „Tesla“ koja će biti izvedena na Brodveju) naprosto lupila, ili je čitala kultnu knjigu Gorana Skrobonje (a ne znam da li mu je on dodelio Nobelovu nagradu...).