четвртак, 08. децембар 2011.

Šipka od 115 kg...

Sajt besplatnih novina 24sata.rs danas je objavio članak pod naslovom:


Seksi plesačica oko šipke koja ima 115 kilograma

Budući da je malo nezgrapno napisan, naslov nam na prvi pogled kaže da je šipka teška 115 kg. Međutim, misli se, naravno, na igračicu.


среда, 13. јул 2011.

„Da utvrdimo gradivo“ i pogrešna upotreba zapete (po ko zna koji put)

Izvesna novinarka izvesne kuće piše izvesnu rubriku iz domena kulture. Piše nam ona o piscu Vladimiru Pištalu, i piše nam sledeće:

Vladimir Pištalo spada među najznačajnije savremene srpske pisce. Za roman Tesla, portret među maskama”, ovaj značajan književnik, dobio je  Ninovu nagradu.
Eto, ima žena potrebu da u dve uzastopne rečenice naglasi da je čovek značajan književnik, i da istog u drugoj rečenici još odvoji i nepotrebnim zapetama. 

недеља, 19. јун 2011.

Još jedan primer kako se ne piše tekst

Evo opet jedan tekst kao primer kako nipošto ne smemo da pišemo, novinarke koju ćemo interno zvati Barbara Strajzend (Strajsend, Strejsend, Strejzend, kako već). To je ista ona koja je pisala o Đinđiću.

Evro-integracija Srbije, gledano spolja i iznutra, očekivano je bila u političkoj žiži protekle sedmice. Atlantska integracija, pak, gotovo da je ispunila politički prostor u trenutku kad joj, hladne glave gledano, ni mesto ni vreme nije.

Dok je Skupština Srbije usvajala Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i izmene Zakona o akcizama, te raspravljala o predlogu za izmenu Zakona o finansiranju lokalnih samouprava, a sve u skladu sa evropskom agendom, Beograd su pohodili svetski zvaničnici, sa porukama vezanim upravo za evro-inegracije. Dok se u javnosti dizala velika prašina oko ulaska Srbije u NATO, zašta je navodni povod bila Strategijska vojna konferencija za partnere koja je održana u Beogradu, nekako u senci ostale su stvari za Srbiju mnogo važnije i sad i ovde, nego što je neka eventualna NATO aplikacija u nekoj ne bližoj budućnosti.

Dan za danom u Beogradu su boravili Verner Hojer, nemački državni ministar (a ne sekretar kako su mnogi mediji preneli) i Filip Gordon, pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja. I obojica prilično eksplicitno rekli da u procesu priključenja EU, Srbiju u dogledno vreme čeka još više podignuta politička letvica. U isto vreme evropski komesar za proširenje Štefan File tvrdi da nema novih uslova na putu Srbije ka Evropskoj uniji i ponavlja da je za dobijanje statusa kandidata neophodno puno ispunjenje Akcionog plana koji je ranije usvojila srpska vlada.

Hojer je izjavio da su granice na Balkanu "realnost koju niko ne treba da dovodi u pitanje" i da je priznavanje teritorijalnog integriteta "svih susednih država" jedan od preduslova za širenje EU. Gordon je, pak, istakao i da Srbija mora da reši pitanje s Kosovom, jer, ne može se primati u Uniju nova članica, ako ima nerešene odnose ili neusaglašenu granicu sa važnom susednom državom. Ostavljajući doduše ogradu da će "EU sama odlučiti da li je formalno diplomatsko priznanje Kosova uslov za pristupanje Uniji".

U diplomatskom svetu, kao uostalom i na unutrašnjem političkom planu, nije ni najmanje neuobičajeno da takozvani „niži“ funkcioneri u javnost izlaze sa teškim ili jeretičkim pričama. Kao probnim balonima koji bi trebalo da ispipaju teren, da izmere pozitivne i negativne reakcije. Što bi se vojnom terminologijom reklo, da odrade artiljerijsku pripremu. Neuobičajeno da se sve se to dešava u kolopletu otvaranja NATO priče, kao navodnog predizbornog aduta opozicije, u situaciji kad je evidentno da će izbori biti redovni i da smo ušli u verovatno najdužu predizbornu kampanju.

Bolji život i borba protiv korupcije, što je opozicija sebi zapisala na zastavi, ustupaju tako mesto bagatelizaciji evro i satanizaciji virtuelnih atlantskih integracija. Zaboravljajući očito da se izbori više ne dobijaju zbog spiska onog što narod neće, već zbog spiska želja i dobre volje da se ka njihovom ispunjenju krene.

Zanemarimo visokoumlje raznih "-acija" i metafora, pogledajmo sada samo rečenice koje umesto kao zavisne stoje ovde kao glavne rečenice (dakle pre njih umesto zapete imamo tačke), i u ovom slučaju nikako ne možemo da kažemo da je to greška u kucanju, jer se ponavlja na više mesta u tekstu. Eto.


уторак, 14. јун 2011.

Jezici sveta...

I dalje smo u tekstu o Andriću iz one Ustanove. Ovo je nešto što može da se vidi na hiljadu raznih strana:

Njegova dela su prevedena na 45 jezika sveta i neprekidno doživljavaju nova izdanja.

Ne mislim na činjenicu na koliko jezika su prevedene Andrićeve knjige, nego na sintagmu "jezika sveta". Razmislite malo - šta to uopšte znači? Zašto moramo da naglašavamo da su u pitanju "jezici sveta"? Pa čega drugog bi bili? Ili ostavljamo možda prostora mogućnosti da postoje i jezici van planete Zemlje? Čisto sumnjam da mozgovi naših novinara idu tako daleko.


понедељак, 13. јун 2011.

Lud zbunjenog (ili: Red reči, ne znam više ni ja koji deo)

Ovo će biti kratko i bezbolno. Ona ustanova, tekst o Ivi Andriću. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim šta lje spisateljica htela da kaže. Kamo sreće da razmišljanju naglas (jer mislim da bi tako uvidela zamršenost ovakve rečenične konstrukcije) poklanja upola toliko pažnje koliko boji svoje kose. Uh, direktna prozivka, gotov sam. Dakle:
Poštovaci njegovog dela, bar deo toga što im je poklonio, pokušavaju da vrate tako što se na raznim manifestacijama, mišlju i rečju, prisećaju ovog velikog čoveka i svega što je on zapisao i rekao.
Da se malo "bar deo toga što im je poklonio" pomeri dalje u rečenici, bilo bi mnogo jasnije... no, zašto bi bilo jasnije? Ionako ne znači ništa.


среда, 18. мај 2011.

Vladike prizivaju duhove...

Znam da ste ovo verovatno već videli na sve strane, no želim da bude ovde ovekovečeno. Dakle, pre dva dana počelo je prolećno zasedanje SA Sabora SPC. Kao i na početku ma kog većeg okupljanja, pre početka zasedanja Sabora, vrši se prizivanje Svetog Duha, koji treba da rukovodi i inspiriše učesnike da odluke donesu u Duhu Crkve i Jedinstva. Međutim, u Tanjugu očigledno sedi bulumenta pogubljenih i potpuno neobrazovanih ljudi, jer smo iz njihovih mozgova dobili sledeću vest, koju su svi, ali bukvalno svi preneli doslovno:

BEOGRAD, 15 maja (Tanjug) - Redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve počeće sutra u Beogradu sabiranjem arhijereja u tradicionalnom obredu prizivanja duhova, a glavna tema će biti "život Crkve u proteklom periodu", rečeno je Tanjugu u Srpskoj patrijaršiji.

Nisam mogao da izdržim, pozvao sam desk Tanjuga telefonom i pitao da li oni imaju lektora koji pregleda vesti pre no što ih oni "puste". ČIK pogodite kako je odgovor glasio - ne!


уторак, 12. април 2011.

Ilegalna trgovina organima

Otkako je Dik Marti objavio svoj izveštaj o trgovini ljudskim organima na KiM i u Severnoj Albaniji, naši novinari izmislili su novu kovanicu koja se u mom tefteru odmah pridružila drugarima poput Srbi i nealbanci“. Naime, glavna sintagma svih vesti o datom slučaju bila je ilegalna trgovina organima“. Možda sam ja glup, ali ja nisam još čuo da postoji legalna trgovina ljudskim organima. Evo par primera (linkovano ka originalima):
 Nehumana postupanja sa ljudima i ilegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu
 Ilegalna trgovina organima cveta
Taj lekar je na Kosovu optužen za ilegalnu trgovinu organima u okolini Prištine 2008. godine, a sada se pretpostavlja da je bio u ulozi naručioca organa u aferi sa trgovinom delovima tela ubijenih zatvorenika tokom i nakon rata na Kosovu 1999. godine.   (u ovom tekstu imate naizmenično ispravno i neispravno napisano...)
 Komitet za pravna pitanja i ljudska prava Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (PS SE) usvojio je 16. decembra nacrt izveštaja o ilegalnoj trgovini ljudskim organima na Kosovu i u Albaniji i predlog prateće rezolucije specijalnog izvestioca Dika Martija, Komitet je dvotrećinskom većinom usvojio nacrt izveštaja u kojem Marti kao glavnog vođu grupe koja se bavila ilegalnom trgovinom organima navodi Tačija. (i u ovom tekstu imate naizmenično ispravno i neispravno)

Ima primera milion i još miliona... Rekoh već, možda sam ja glup, ali koliko znam, ne postoji legalna trgovina organima.
 



Red reči... ne znam više ni ja koji put...

Da odmah pređemo na stvar:
Predsednik Srbije Boris Tadić, pozvao je na kraju dvodnevne zvanične posete Kuvajtu, otvarajući Biznis forum, kuvajtske privrednike da ulažu u Srbiji i poručio im da mogu računati na najbolje uslove poslovanja.

Ne znam za vas, al' meni je ovo malo rogobatno sklopljeno... Zaista mi nikad nije jasno kako ljudi sklope ovakve rečenice - da li oni to čuju u glavi? Zašto ne pišu onako kako pričaju? Ja bih to sklopio ovako:

Na kraju dvodnevne zvanične posete Kuvajtu, otvarajući Biznis forum, predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je kuvajtske privrednike...
Ili ovako:
Predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je kuvajtske privrednike, otvarajući Biznis forum na kraju dvodnevne posete Kuvajtu, da ulažu u Srbiji...

Mada je i to malo rogobatno... Ipak je prva varijanta (moja) (meni) najbolja.


R.I.P. Đinđić ili „Kako se ne piše tekst“ II deo

Vidite, u onoj ustanovi ima jedna novinarka, poznata po svom istančanom copy/paste spisateljskom stilu. A onda dođe 12. mart i godišnjica ubistva premijera Đinđića, i žena rešila da nam pokaže sva svoja novinarska umeća. I napisa žena tekst... pa... ja bih rekao vredan jednog Kurira ili nečeg sličnog vrlo čitanog, a nikako jedne jedva slušane državne stanice... Evo, procenite sami:

Na pitanje zašto je želeo da bude premijer kad zna da nijedna vlada u istočnoj Evropi nije preživela upuštanje u proces tranzicije, samouvereno je odgovorio: “Mi ćemo biti prvi. Samo mi smo demonstrirali tri meseca, samo mi smo izveli mirnu smenu diktatora i opet ćemo biti prvi”. Izjavivši ovo nešto posle 5. oktobra 2000. Zoran Đinđić verovatno nije ni slutio da će dve i po godine kasnije postati i prvi reformator žrtva atentata. Žrtva 6. oktobra koji se nije desio kad mu je vreme bilo, žrtva činjenice da mnogi od onih kojima 6. oktobra nije svanulo, već se smrklo, nisu izvedeni na svetlost dana. Krajnje pragmatičan, i često "nemački realan" kad treba najaviti nešto što se slušaocima neće svideti, ipak nije mogao da pretpostavi da će njegova smrt biti stvar policije.

U Srbiji čiji je savremenik i politički činilac bio Đinđić, kao i u mnogim Srbijama pre, valjda ne i u mnogima posle, biti ispred svog vremena bez izuzetka je opasno, a veoma često i tragično i to je na neki način, prvo prokletstvo ovog podneblja koje ni ratni vihori, ni tehnološki vetrovi još nisu uspeli da rasprše. Nema tu mnogo filozofije, što je i Đinđić kao filozof po struci nekoliko puta izgovorio kad se radilo o egzaktnim problemima koji su tražili ista takva rešenja, te činjenica da je ubistvo premijera neposredno planirao i neposredno izvršio najveći srpski ološ koji je kao takav godinama želeo da se predstavi kao "krem srpstva", svakako predstavlja šamar na koji treba stostruko uzvratiti. Ali to je stvar policije i službi srodnih nadležnosti. Činjenice druge vrste, da je pucanj u premijera trebalo da dovede do političkog prevrata, da "nezadovoljne radnike i patriote" izvede na ulice a "ne ponovilo se" lidere koji nisu u Hagu na vlast, kudikamo su zlokobnije. Manijak koji se navodno ne kaje što je povukao obarač i tako, ne zna se pred kim, manijački želi od sebe da napravi Gavrila Principa, imaće vremena da iskija svoj "patriotizam". Problem su oni koji su njega i njegovu bratiju ubeđivali i valjda "ubedili" da ta pakleno nebeska Srbija postoji i da će "utrčati u njegov pucanj". Dakle, ne kao banditska kategorija koja je dobila zasluženo, nego kao sociološka kategorija koja trčeći unazad ruši sve pred sobom.

Drugo prokletstvo koje se nadnelo nad Srbijom, a Đinđićevim tragičnim krajem overilo svoje prisustvo, mazohistički je odomaćen "kult mrtvih". Filozofija palanke ne priznaje veličine u svom ataru, neko može biti poznat i priznat u svetu ali ne i kod svoje kuće. Za života. U Srba je takođe rasprostranjena boljka da se zdravlje ceni tek kad se bezpovratno izgubi. U Srbiji se, dakle, nekom priznaje vrednost tek posthumno, ili se čak pokojnik nekritički veliča proporcionalno onoliko koliko je nekritički blaćen za života. Srbi definitivno znaju da cene ono što su imali tek kad ga izgube, bio je toga Đinđić itekako svestan. Te je u startu svoje premijerske misije najavio da ne misli da narodu treba da se svidi i da bude voljen, već da bude uspešan, a samim tim i cenjen. Verujući da je saplitanje o isti kamen stvar srpske istorije, a ne svakodnevice.

Zbog svega toga, dakle, zbog svega onog što je Đinđić kao premijer stigao da uradi, a možda još više zbog svega što nije stigao, priče tipa da li je tadašnja Srbija zasluživala takvog Đinđića mogu se smatrati sasvim metafizičkim. Kao i da li je on bio prebrz i premoderan za konzervativnu Srbiju, koja je možda već znala šta neće, ali većinski nije znala ni šta hoće, a još manje kako. Jer bi tvrdnja da u Srbiji nije bilo i onih koji su po pitanju atentata bili ravnodušni, ili čak likovali, bila licemerna i naivno opasna. Ono što hrabri je da su takvi ipak u ubedljivoj manjini. I da je isto takva većina posle atentata prošla kroz svojevrsnu katarzu, koja nam je toliko trebala koliko smo je se i plašili.

Tvrdnja da Đinđićeva smrt nije bila uzaludna netačna je u suštini, jer uzaludan može biti samo život. Ukoliko se Srbija koja je okrenuta napred, a sva istraživanja tvrde da je ona i većinska, posle pucnja 12. marta otreznila makar upola od onog što je Đinđić sebi postavio u zadatak, deo istorijske misije je ipak obavljen. Kažemo "deo", jer čak i da svi zločinci završe iza rešetaka, budućnost Srbije svakako nije da joj istoriju i ubuduće piše policija.

Sumnja li iko da bi se i Đinđić s time složio.

Ja sam danima razmišljao o raznim stilskim figurama i frazama ovog teksta, i nisam uspeo da dokučim njihovo značenje. Znam samo da sam imao jarku želju da joj kažem da bi joj bilo mnogo celishodnije da ode u neku Ameriku ili nekud tako i postane napokon dvojnica Barbre Strajzend (ili kako se već ona piše na srpskom), neka peva na plejbek. Za to je barem rođena. Znam, zao sam. Ali pokušajte vi ovo čudo od teksta da prevedete na neki strani jezik a da ljudi ne pomisle da ste budala.


Crtice i nastavci za padeže...

Pazite ovako: naš pravopis dopušta pisanje imena u izvornom obliku (nisam siguran jedino za najnoviji pravopis). U tom slučaju se ta imena menjaju po padežima s normalnim srpskim nastavcima za padeže. Nigde, ali nigde ne postoji pravilo da se nastavak za padež od reči odvaja crticom, kao što mnogi vole da pišu, ako neko ime navode u originalu. Naprotiv! Da bude još gore - mnogi (pa i razni novinari i novinske agencije... recimo Beta), čak i kod transkribovanih imena stavljaju crtice pre nastavka za padež. Tako imamo sledeću vest od pre nekog vremena, izvor je već pomenuta Beta:

Ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić zahvalio je šefu diplomatije Konga Aleksis Tambve Muambe-u na principijelnoj podršci njegove zemlje suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije i pored pritisaka dela međunarodne zajednice na Kongo da promeni stav o Kosovu.



Dejtonski sporazum...

Dobro veče, dobrodošli... Neko vreme sam zaista bio prezauzet svim i svačim (i dalje sam, zapravo), te nisam stigao da postavljam nove novinarizme, iako sam ih povremeno skupljao i arhivirao... tako da za večeras imamo nekoliko. Prvi na redu je tekst o sporazumu iz Dejtona, iz one ustanove, gde kolega novinar malo brka datume potpisivanja samog sporazuma... naime, napisao je:

Dejtonskim mirovnim sporazumom, koji su 21. novembra potpisali Slobodan Milošević, Franjo Tuđman i Alija Izetbegović u vojnoj bazi Rajt-Peterson u američkom gradiću Dejton u prisustvu tadašnjeg državnog sekretara SAD Vorena Kristofera, zvanično je okončan troipogodišnji rat u Bosni i Hercegovini.


Nešto niže, napisao je:
Sporazum je potpisan 14. decembra 1995. u Parizu, a potpisnici su se obavezali da međusobne odnose regulišu prema Povelji UN, Završnom aktu iz Helsinkija i drugim dokumentima OEBS-a, kao i na međusobno poštovanje suvereniteta i rešavanje nesporazuma isključivo na miroljubiv načun.

I šta sad čovek da misli? Naravno - sporazum je 21. novembra 1995. godine (a vidi, čovek u prvom pasusu ni godinu nije napisao...) samo zaključen, odnosno parafiran, a potpisan je 14. decembra u Parizu. I hajde što je on pogrešio, nego što urednici danas očigledno vrlo malo do nimalo (ne) čitaju tekstove koje odobravaju...


уторак, 18. јануар 2011.

Мало рекламе није на одмет...

Јес' да обично не рекламирам овде ништа... позитивно рецимо, искористићу на овом месту ипак прилику и могућност (ипак је ово мој блог, зар не?) да то учиним. Наиме, сви они који мене знају, знају и за моју везаност за Цркву (некоме се то може свидети или не, но будимо толерантни, ок?). А део моје службе у Цркви је и радијски посао - на станици Архиепископије београдско-карловачке "Слово љубве". Дакле - ко воли, и жели да слуша радио, и да се упозна с оним шта радио ради и емитује, може то да види (и слуша уживо) на веб-сајту радија , као и да нам се придружи на званичној фејсбук групи радија, где качимо редовно обавештења о свему битном везаном за рад радија.